Početak nije obećavao
Noć je bila maratonski naporna. Svaki kilometar tame i svaka prolazna merna stanica. Napadi panike su bili česti. Nije stizao ni da ih izbroji. Nekada ih je pratio brojeći pauze izmedju njih, ali sada više ne, pauza gotovo da nije ni bilo. Možda neki dremež u magnovenju, kada ni um više nije uspevao da održi budnost, već je zapadao u neko stanje užeglosti, kiselosti i gorčine. Strah se skoro uvek pojavljivao u novim oblicima, valjda da se na njega ne može navići. Početak je bio uobičajen, kao kratak dah, uznemirenost svakog nerva i mišića, kao roj crnih misli, koji se sa ispaše vratio, ali ne može da pronadje ulaz u košnicu, već dramatično obleće po okolini, gubeći silu i nadu pod teretom polena. Krila su umorna i postoji bojazan da se ne ukrste. Glava tutnji i udara po sastavima šine, tamo je prazan prostor u prekidu čelične arterije, a brzina tog, kao otetog voza je velika. Ekstremiteti naizmenično prolaze kroz faze utrnuća, bola, slabosti i paralize. Mučnina tera na duboko disanje, koje opet izaziva suvi kašalj. On povećava drhtaj celog mehanizma, mehanizam u tremoru gubi čvrstinu. Malter izmedju cigala je osušen, krt i kruni se. Zid odbrane se naginje i na kraju urušava. Osećanja su tu najgore prošla i kod njih su noviteti u napadima najizraženiji. Valjda zato što su proizvod hemijskih reakcija naših semenki od ćelija. Smenjuju se strah od smrti, neizlečivosti, ludila, nemoći da se pomogne sebi. Strah i jeza od nepoznatog su neprekidni škrgut, grč, letnja oluja, koja se pojavila niotkuda, praveći kovitlace i odnoseći krovove, iskucavane čekićima majstora, koji su malo više popili. Osećanja čuju svaki škripaj tela u očaju i beznadju. Traje to sve jako dugo. Još duži su načini da se skrenu misli, ne bi li se odagnala, skrajnula, pauzirala sva ta anksioznost, depresija i nervni slomovi. Onoga momenta kada se pojavi bes, može se reći da kritična navala panike popušta. To je momenat kada maratonac dolazi do daha i kada spazam u nekoj tetivi izgubi na snazi. Još uvek u ruci drži poruku, koju treba da preda i ona mu daje volju. Bes daje volju, ali ne i nadu. Vrisak bi možda odložio sledeći napad, ali mora biti tih. Porodica spava i odmara. Početak je obećavao nevolju.
Jutro
Šta preostaje posle ovakve noći, sem da se nasmeješ. Neiskreno i cinično, ali osmehu se treba radovati i pokloniti ga sebi, uglavnom u samoći. Tad je njegova vrednost toliko apsurdna, da ruši svaki osmišljen i isplaniran sistem. U tom apsurdu leži motiv da jutrom produžiš u dan. Tek je svanulo. Početak odnosa sa samim sobom. Supruga je mirno klizila kroz jutarnje snove. Obišao je decu. Sve troje. Spavali su. Njihov početak je bio odložen. Pretpostavio je da je vikend. Nikad nije bio dobar sa datumima i danima u nedelji. Kao neka vanvremenska pojava. Mitsko biće, koje se provlačilo kroz vekove, ali nikad sa dovoljnom preciznošću postanka i nestanka. Prolazeći hodnikom ipak je pogledao u kalendar. 15 februar, Sretenje, državni praznik. Bilo mu je jasno zašto su svi kod kuće. Neradni dani, on je bio na godišnjem odmoru. Koristio je redovno veći deo odmora u Februaru, zbog zime 2012 godine i nezapamćenih hladnoća, ali se posle toga svaki sledeći Februar nije pokazao toliko strašan i leden. I ovaj februarski dan je već, iako je bilo rano jutro, bio prilično topao. Verovatno će biti kiše. Rešio je da odmah izadje iz stana i prvu kafu popije negde gde ga neka beogradska kafana primi i ugosti. Bio je u pravu, kiša je promicala, kapi su orosile ekran mobilnog telefona, koji je pogledao. Bez poruka, sem ponekog neželjenog emaila. Na ekranu deca, proviruju izmedju ikona aplikacija, koje mu ništa nisu značile, niti bilo kakvu korist i zadovoljstvo donele. Ona čuvena, jutro je pametnije od večeri ga je sa takvom ironijom oraspoložila, da je odlučio da sedne na prvi autobus koji naidje i negde daleko od mesta gde je živeo, popije tu kafu. Sve nijanse sive boje ulica, naselja i ljudi u njegom naselju, naglo su bile narušene crvenim autobusom broj 402.
Vasilije Ostroški
Iako je planirao dužu vožnju, kada je glas sa automata, koji najavljuje stanice, oglasio sledeću stanicu, crkva Vasilije Ostroški, bez razmišljanja je ustao i spremio se kod vrata za izlazak. Zašto je to uradio? Verovatno obična intuicija i predosećaj. A biti u blizini crkve mu se učinilo utešno s obzirom na noć koju je ostavio iza sebe, kao da je bio sopstvena mimikrija, a zaista je hteo da izgubi svaku sličnost sa sobom. Po boji, obliku, sastavu, telu i duhu. Zato je verovatno izašao na stanici u blizini crkve. Požaliti se Bogu time što ćeš mu prići blizu je bio način koji je jedino uspeo, ne da smisli, već da oseti u tom trenutku vožnje. Ušao je u crkvu , kupio sveće, pet po osam dinara. Odmah je osetio sramotu, jer molitvu nije znao, ali je bio iskren, to je prepoznao u sebi kao veru i nadu da zaslužuje milost. Noć mu nije ostavila snage za pitanja, samožaljenje i traženje pomoći. Možda bi samo izrazio želju da mu se pomogne da sve prestane, da se zaustavi, da sabere misli i energiju. Da ozdravi na dan, dva, da dozvoli sebi da se zapita, da li bi pre dvadesetak godina ovako rukovodio svojim životom, počeo od tačke A, stigao do tačke B, gde se trenutno nalazi.
Tačka B
Čuda ne postoje, stremio je da konstatuje, ali nije. Postoji početak. Saznanje da ti samopoštovanje nije jača strana te natera da budeš objektivan. Opravdavaš sebe jer se sa normalnom percepcijom ne snalaziš najbolje. Najsmelije što se može reći da su čuda čudna. Usko vezana za lični doživljaj, odrastanje, vaspitanje, edukaciju, splet umešanosti u društveni, socijalni i religijski milje. Čuda su nepraktična i invazivna metoda nasrtaja na realnost. Tu se zaustavio, ostavivši prostor za nedoumicu. Uostalom možda je krcat predrasudama, pogotovo posle sasvim destruktivnih posledica noći.
U jednom trenutku sedeo je potpuno sam u restoranu brze hrane, prekoputa crkve, pio kafu i listao dnevne novine, a već u sledećem trenu kafe se napunio mladim osobama, koji su se očigledno vraćali iz noćnog provoda, gladni hrane , ali i sredjivanja utisaka. Bilo ih je tridesetak i svi su se medjusobno poznavali, dovikujući jedno drugima nadimke, sanjivo, a opet euforično se šaleći na račun dogodovština iz noći, koja je bila mnogo zabavnija i sadržajnija, nego li je bila njegova. Istog momenta su mu postali veoma dragi i bliski, uglavnom zbog načina doživljavanja života i pronalaženje suštine mladosti, bez obzira na bedu i nemaštinu u kojoj se kompletno društvo nalazilo. materijalnu i duhovnu. Gledajući u naslove novina, koju su tu nemaštinu i obelodanjivali i činjenično potvrdjivali, jer sve ostalo nije video, jer je zaboravio naočare za čitanje, dvoje mladih, momak i devojka su ga pitali da sednu za njegov sto, pojedu pirošku i popiju kafu, jer mesta više nigde nije bilo. Čak su mnoge devojke sedele mladićima u krilima. Nije ih pogledao najbolje, uglavnom se stideći svojih godina i dosadnog, depresivnog i hipohondričnog života, ali je odmah pristao, te momak i devojka sedoše za jegov sto. Bilo je veoma lako primetiti da su bili u jako lošem raspoloženju i nekoj vrsti svadje i razmirice.
” Znam da si bio kod kuće, iza vrata, nisi mi otvorio.” – iako je konstatacija bila za visok stepen rezigniranosti, ona je bila prilično mirna.
” Mislio sam da su burazerovi dileri, znaš da se opet uvalio, bio je mrak, nisam te video.” – nije bio previše uverljiv.
” Lažeš Petre!” – opet sa savršenom mirnoćom.
” Ne lažem Marija.” – on je bio unemiren, ali uveren u sopstvene tvrdnje.
Na pomen njegovog i njenog imena, njihov “domaćin” je odvojio pogled od novina i mobilnog telefona i pogledao ih. Ovoga puta veoma dobro.
“Izvinite” – obratila mu se Marija.
” Ma ništa, ionako odlazim, izvinite vi.” – uspeo je da prozbori od neobuzdanog grča u grlu i vilici. Ni sam ne zna kako je došao do konobara, platio, verovatno pogrešivši sa novčanicom, jer se konobaru lice ozarilo, prva napojnica, pa pun pogodak. Izleteo je iz restorana, uhvatio se za grudi, kao da će svakog momenta da mu stane srce i pokušao duboko da udahne. To je izgledalo kao da iz preuskog bunara želiš da izvučeš svu vodu odjednom, da iscrpiš celu vodenu žilu. Neizvodljivo, jer ta sila potiska ne postoji. Samo sila vakuuma do kojeg iznenadjenje vodi.
Tačka A
Rešio je da ih čeka da izadju. Petar. Tako se zvao, nije pomenuto. Isto ime kao i mladić u kafeu. Isti čovek, samo 30 godina stariji. A onaj momčić tamo 30 godina mladji. Čuda postoje ili je sasvim izgubio razum. Još jednom ih je pogledao. Da, to su oni. Kako je to uopšte moguće? Da li je moć njegova, njihova ili vremena izrodjenog iznova? I ako jeste vremenska namera ili pogrška, šta je značila? Uostalom najvažnije je bilo šta to sve predstavlja i koja je njegova uloga u tome, šta učiniti sa ukazanom mu prilikom? Prvo što mu je prošlo kroz glavu da je on neko čudovište, obujmeno već poodmaklom psihičkom krizom, sa početcima halucinacija i da je zreo za bar neki dobar kauč privatne prakse, ako ne za hospitalizaciju, gde će umrtviti njegove sinapse i transport njihovih informacija od mozga i nazad. A drugo, što je delovalo praktičnije i razložno je da sačeka i isprati to dvoje mladih ljudi i pokuša da im se obrati. Znao je da su oboje iz Obrenovca, jer se i sam doselio iz Obrenovca, kupivši stan prvo na MIljakovcu, pa na Banjici, pre 25 godina. Pretpostavio je da će po izlasku tražiti najbržu vezu za povratak u predgradje. Zato je otišao da stanice, na mobilnom telefonu pogledao vezu do Beograda na vodi, odakle su uglavnom polazili autobusi za Obrenovac. 401 ili 402 nazad do centra Banjice, pa 78 do Sarajevske ili 41 do Studentskog trga, pa peške preko Zelenog venca. U svakom slučaju u autobus u koji udju oni, ući će i on, na distanci. Nadao se da će se razdvojiti od ostatka društva, jer veću grupu ljudi ne bi bio u stanju da prati, neko bi sigurno pročitao njegove detektivske trapave pokušaje. Dok je čekao grozničavo je tražio čuveni oblak skladištenih fotografija na telefonu, prepun zaštitinih lozinki, prijava, dozvola, ne bi li našao sliku sebe tih godina. I sliku Marije.
Svi operateri su zauzeti...
Peocenjeno vreme čekanja je duže od 30 godina. I onda muzika. Ako bi nastavio sa preispitivanjem i traženjem logičnog objašnjenja, kako je moguće videti sebe, 30 godina mladjeg, verovatno bi oni nestali, možda bi i on nestao. Sve što je stvorio, porodica, iskustva, sećanja, možda bi se pretvorilo u prah u nekoj rupčagi vremenskog kovitlaca. To mu nije bila namera, ni po koju cenu ne bi rizikovao, samo je želeo da stupi sa njima dvoma u kontakt. Očigledno je da oni njega nisu prepoznali, zauzeti njihovim sukobom i ljubavnom vezom koja je naišla na prepreke. To ga je navelo na pomisao o fizičkoj promeni kroz koju je sigurno prošao, ali da li je ona bila tolika, da ne izazove bar sumnju u očiglednu sličnost njih dvojice. Nekad i sad. S toga se rešenost da ih sačeka intezivirala, samo je trebalo sačekati glas operatera. Strpljenje je rešenje za mnoge dramatične situacije, pa je poslednjim atomom samoobuzdavanja, upravo sebe time počastio. Ima li šta važnije u ovom momentu?
Kao da je čitavom vilicom, glavom i telom zagrizao ogromnu, za njega preveliku kost, koja nije bila toliko tvrda, ali je bila konstitucije i sadržine spremne da uguši, ne samo disajne organe, već i ostale organe, žlezde, krvotok, reproduktivne organe i um. Kao ogromna lepljiva, tmasta karamela u njegovoj unutrašnjosti. Sporo se topila i nije bila slatkastog ukasa. Naprotiv. Pokušao je da se skoncentriše na nešto lepo, na decu, ćerku koju je obožavao, na Beograd, koji je počeo jutro kroz užurbanost i haotičnost lutanja nekim pravim i krivim linijama, ali mu je veoma loše polazilo za rukom. Generalno je bio veoma loših sposobnosti da skretanjem misli u pozitivnom i optimističnom pravcu, promeni igru sudbine i navede je na njegovu vodenicu. Makar na kratke bljeske utehe. Stigla mu je sms poruka od supruge, sa pitanjem “Gde si?” Eto utehe, neko misli na njega, čim otvori oči. Šta joj reći, evo me sedim u restoranu brze hrane, sa 30 godina manje na brojčaniku i svadjam se sa devojkom sa kojom sam bio pre tebe, ili joj dati koordinate ovog drugog, koji čeka ispred, na autobuskoj stanici i strepi hoće li se susresti sa samim sobom? Skoro da ne postoji niko, sa tolikom dozom poverenja, prema bilo kome, a da bi poverovao u tu priču. U neke stvari se jednostavno ne veruje, ne tretiraju se kao laž, ali se jednostavno prenebregnu i ignorišu, ne bi li se život manje komplikovao.
Izašli su konačno. Samo njih dvoje. Pokušao je nespretno da je zagrli, ona se spretno izvukla iz tog pokušaja, pokleknuvši i spustivši ramena. Operater se javio, bio je izuzetno neljubazan. Nije znao osnovne informacije o životu i ljubavi.
Neki naslov o ljubavi
Krenuli su upravo prema stanici gde ih je Petar čekao, pretrčavši mladalački i nehajno, dve duple trake kolovoza, suprotnih smerova. Beogradski vozači su psovali majku, kroz otvorene prozore svojih vozila. Čak su pri kraju kolovoza, zastali, Petar je zastao, namestio se i Marija mu je naskočila na ledja, ostatak ulice pretrčaše, on rzajući, ona cerakujući se. Eto kako mladi i neosioni ljudi praštaju. Bez gordosti, zlopamćenja i ostalih ljudskih gluposti. Petru, onom koji ih je čekao je bilo puno srce kada ih je video, tako zrele u pomirenju. U isti mah se u daljini, iza blage krivine pojavila crvena, nakrivljena šklopocija, 402.
Iako obično mladi sednu u zadnji deo autobusa, ovaj put je bilo drugačije, Petar je seo pozadi, a Petar i Marija u prednji deo, par mesta iza vozača. U autobusu je bila još jedna starija gospodja. Sedele je ispred Petra starijeg, što mu je odgovaralo, jer je imao zaštitni paravan prilikom posmatranja Petra i Marije.
Odmah su počeli da se nežno dodiruju, jedno drugo, po licu, kosi, ušnim školjkama, vratu, kapcima, nosu, obrazima. Kao da su slabovidi ili apsolutno slepi, pa žele da utvrde kako jedno drugom izgledaju. Onda su se približili toliko blizu jedno drugom, lice u lice, da su verovatno disali ono što je onaj drugi izdisao. Gledali su se u oči, iako je pogled bio verovatno mutan, zbog blizine i nemogućnosti da se slika izoštri i fokusira. Ali to im očigledno nije ni bio cilj, veoma su dobro znali kako jedno drugom izgledaju, hteli su samo da osete dah onog drugog. Miris noći koji se još zadržao na njihovoj koži i svaki prasak hormona i enzima ljubavi i pomirenja, koji se odvajao, lebdeo i našao mesto u telu onog drugog, prekoputa. Marija je prva približila usne Petru. On ih je prihvatio samo ovlaš, jedva ih dodirnivši. Počeo je da mazi svojim čelom njeno, svojim obrazom njen, svojim nosom njen, uglavio je svoj koren nosa u njen koren, uhom je prelazio preko njenog lica. Želeo je da uraste u nju ili da dozvoli da njeni koreni i klice pohrle u njegovo telo, zemlju. Za sve to vreme su isprepletali su prste obe šake i držali ih podignute uvis, kao da se predaju nevidljivom neprijatelju. Onda joj je nešto šaputao, ona je zabacivala glavu unazad od užitka izgovorenih reči. Bili su veoma ozbiljni, jer ljubav je ozbiljna. Posvećenje je najozbiljnije. Smeh bi narušio zaveštanje i predanost. Zatim su usledili poljupci. Lagani, istraživački, pa oštri, sa odzvanjanjem zuba i viličnih kosti, čiji su zglobovi trprli pritisak, ali i užitak, da bi se nagon da jedno drugo progutaju smirio, te bi opet nežni dodiri usnama ovladali. Znali su sve jedno o drugom, svaku koordinatu, znak, predznak, ruke su i dalje bile spojene, sad njoj iza ledja, da bi dobili prostor da se maze ramenima, vratovima, žilama kucavicama. Uvrtali su vratove kao žirafe, sudarali se grudnim kostima, ključnim kostima, grlili se bradama, kao da je strast neizdrživ svrab, te su svuda morali da protrljaju kožu, jedno od drugo. Onda su se opet vratili ljubljenju, bilo je tu i promašaja, možda namernih, možda slučajnih, jer je bilo sasvim svejedno gde će poljubac završiti. Svaki treptaj njihovih zamišljenih krila je bio vrisak, iskeženost sa rečima “ne mogu bez tebe”. Bilo da je to bila pretnja ili samo prepuštanje istini, pomalo je bilo zastrašujuće posmatrati takvo grčevito nedostajanje, iako su bili ukrojeni jedno u drugo, prisutni, zašiveni. Usnopljeni. učvoreni, odliveni kao jedno, isklesani kao jedno jedino, za izložbu, doček nekog jako važnog. Života. Smrti.
Petar je plakao iza ledja starije gospodje, koja se gledajući mladića i devojku ispred sebe, samo ponekad postidela ili prekrstila.
Karadjordjev park. Petar i Marija izlaze, Petar za njima. Zvona Hrama Svetog Save drobe duše nevernika.
Raskačani konopci lutkara
Petar je krajičkom oka primetio da ga je mladi Petar spazio, ali se na tome završilo, jer su opet u mladalačkoj jurnjavi, njih dvoje pretrčali već prometni Bulevar Oslobodjenja, izmičući se uzavrelim kolonama vozila. Petar je ostao na semaforu i pratio ih pogledom, kako odmiču pored Tiršove bolnice. Kada je prešao ulicu na zeleno svetlo, njih dvoje su već poodmakli nizbrdo, kaskadno se spuštajući prema Savi. Njihov pratilac je znao da su rešili da prepešače do Beograda na vodi i početnih stanica autobusa za Obrenovac. Nizbrdo je skoro sve lakše, sem kad život krene tim putem, noge grabe same, bez kontrole. Kukovi života imaju voljno. Raskačeni su od konopca lutkara. Spuštali su se brzo, ali umesto u Savskoj da skrenu levo uputili su se desno, prema starom železničkom mostu. Petar je bio stotinak metara iza njih, niz most se spuštala sedmica, Petar i Marija su potrčali. Korak je ubrzao i Petar, iako mu nije bilo jasno zašto žure, zašto idu na tu stanicu kod Basove stanice i u kom pravcu će se dalje uputiti. Najviše ga je mučila nedoumica za kim se uputiti, ako se razidju. Pogotovo što je vremena za odluku bilo malo. A upravo se to i desilo, Marija je poljubila Petra u ruku i uletela u tramvaj, on nije ušao. Petar stariji je u deliću sekunde odlučio da prosto uleti u sedmicu, stigavši do zadnjih vrata. Računao je da proba prvo da razgovara sa Marijom, jer do Petra uvek može doći na dobro poznatoj mu adresi u Obrenovcu. Tramvaj je krenuo, ali je posle par metara stao na semaforu, još jednom, nepredvidjeno otvorio vrata, verovatno za nekog zakasnelog putnika, te je ubrzo nastavio put Nemanjine i Resavske, crkve Svetog Marka, Tašmajdana itd. Marija se pomerila napred, provukavši se spretno izmedju nekih turista, sa okačenim fotoaparatima oko vratova, obučenim u žute prsluke, kao znak prepoznavanja i da se ne bi neko zagubio u velegradu. Petar se pomerio u sredinu tramvaja, ali se nije previše približavao Mariji. Sve vreme je tražio reči, kojima bi započeo dijalog sa njom na stanici na kojoj bude bila izašla. Možda ga i prepozna, pa će i reči biti suvišne.
Mamicu ti jebem
” Tata gde si, kada dolaziš? ” – poruka od ćerke. Gde je zaista bio Petar? Da li je bar fragment te dimenzije u kojoj se nalazio, bio deo stvarnosti? Šta ako juri sasvim pogrešne ljude, uživljene u svoje živote i mladost? Šta ako se ispostavi da je usled svih depresivnih epizoda i usled noći frenetičnog straha, doveo svoj organizam u stanje kada vidi i doživljava ono čega nema, ili bar ne u oblicima, koje je on uočavao i formirao i za kojima je pomahnitalo grabio? Šta reći Mariji, a posebno Petru i šta će to promeniti, u njihovim životima, a šta u njegovom i koliko sa savesti mogu biti odstranjenje skorele fleke? To više nisu bile ni samo fleke, već nepravilno zarasli ožiljci, nanizani jedan do drugog. Kako prigovoriti graditeljima nekih temelja i svega onoga što je nicalo posle toga, kada se sada, posle 30 godina, sve polako urušava? Bili su pošteni neimari, radili su najbolje što su mogli, sa materijalima koji su bili u tom trenutku najcenjeniji, radili su punu dnevnicu, prekovremeno.
Tramvaj je oštro, uz škripanje i potresne udare osovina u kontra šinu, skrenuo u Resavsku. Poslednje što je Petar konstatovao je da je park Manjež prazan, još uvek gledajući jednim krajičkom oka u ćerkinu poruku, a drugim u Mariju, koja je uspela da sedne, jer je neko ustao spremajući se na izlaz. Nije ni stigao da vrati mobilni telefon u unutrašnji džep jakne, kada je ispred sebe ugledao Petra. Mladjeg, mladog. Gledao je sebe, lik i osobu koja je postojala pre 30 godina, sad je bio posve siguran. ” To je Petar, to sam ja.”
” Mamicu ti jebem! ” – izgovorio je mladić i zamahnuo celim telom unazad, trupom, ramenim i glavom, te svom silom i brzinom vratio telo, kao da se otkačila opruga, koja ga je zatezala unazad i zadao udarac vrhom čela Petru, pravo u nos. U korenu je odmah pukla hrskavica, kost i žila. Koren je presečen oštricom. ” Zašto nas pratiš? ” – još je uzviknuo Petar mladji, dok se isto on, samo stariji, zateturao unazad, pokušavši da zadrži ravnotežu, mahajući rukama kroz vazduh. Nije uspeo da se uhvati za šipke, koje su se kao neke arterije sa pravim uglovima, prostirale po tramvaju. Kada se pad Petra starijeg završio u krilima nekog gospodina, koji je sedeo, Petar mladji je pesnicom zadao još jedan udarac, ovoga puta u grudi, u srce. Petar, koji je dobijao udarce, već obliven krvlju, a sada i bez daha, je samo uspeo da podigne ruku, otvorena šaka je pokušavala da kaže ” Stani! “. Pritrčala je Marija. ” Šta se dešava Petre?” – bila je histerična. ” Prati nas od Banjice, manijak odvratni ” – još jedan udarac kolenom u glavu, jer se Petar zgrčio. ” Sad je krenuo za tobom, pratim ga sve vreme” – mržnja i strah da bi nešto mogao da uradi Mariji su neobuzdano rukovodili Petrom. Gospodin na koga se Petar, pod naletima udaraca srušio, se izvukao ispod izudaranog tela, tada je Marija dala svoj doprinos, nogom u stomak, pa još jednom, u predelu vrata. Tramvaj je stao, nije to bila stanica. “Otvorite vrata ” – vrisnula je neka žena. ” Eno policije ” – par automobila iza tramvaja su bila policijska kola. Kako je vozač tramvaja otvorio vrata, Petar je zgrabio Mariju za ruku i izleteli su iz tramvaja, trčali su prema crkvi Svetog Marka i skrenuli u prvu ulicu desno. Petar je povratio krvavu smesu, tražio je rukom po podu tramvaja mobilni telefon, koji mu je ispao. Neko od putnika mu je nogom doturio telefonski aparat. Petar ga je stegao i zatim se onesvestio. Zvona crkve Svetog Marka su pozivala na jutarnju misu. Zvuk se spuštao Resavskom, raširio se po tramvaju, ispunio ga mirom i opomenom.
Kada je Petar otvorio oči, ležao je na nosilima u hodniku prijemnog odeljenja Urgentnog centra. Pored je stajala njegova supruga. Videla je da se probudio. Počela je da doziva neku medicinsku sestru u prolazu, ali bezuspešno. ” Šta se desilo Petre? ” – bila je veoma sabrana. Petar je nešto rekao, ali ona nije ni čula ni razumela, usta su mu bila krvava i natečena. Približila je uho njegovim ustima. ” Sretenje” – rekao je.
Serbian
English
French
German
Italian
Spanish