Samojed
Samojed te je gladan, ako si čovek. Čovek uvek jesi, na neki način, te će se on uvek tobom nahraniti, preciznije, pokušaće da se nahrani. Nije ta glad stomačna, ne zavijaju creva, niti se oseća slabost neuhranjenošću ćelije. Ta glad je njegov poriv da te slomi i onesposobi, da ti ne padne na pamet da mu uzvratiš. Samojed je lukav, ali nema mnogo načina da se transformiše. Samo jedan, postane ti.
Samojed nije neko, nije niko
Samojed nije neko. Iako je potrebno da bude niko, nije ni to. Toliko ti je blizu, kao božiji glasnik, andjeo ili božiji otpadnik, djavo, da ponekad nisi ni svestan njegove blizine, ni prisutnosti. Njegova bliskost sa tobom na samom početku nije bila tako zastrašujuće proždrljiva i alava tvoga ja. Drugačije je bilo kada se on pojavio i kada ste se upoznali. Samojed je bio smeran, blažen, isklesan od dobrote i produhovljenosti. Dobronameran, izuzetno vaspitan, naivno iskren, satkan od pažnje i čovekoljublja. Gradio je lucidno i sveobuhvatno samopuzdanje vlasnika svoje refleksije. Verno ga je pratio u idejama, mislima i poduhvatima iskazivanja svih osećanja. Bio je rad žrtvovati se, poniziti se, ukrotiti svoje gladi i žedji zarad prosperiteta svoga odraza u ogledalu. Pitanje je kako izgleda samojed?
Isto kao i ti
Identičan je tebi. Tvoj odraz u ogledalu. Onakav kakav si ti, takav je i on. Samojed, to si ti. On živi u tvojoj kući sa tobom. On deli tvoju porodicu sa tobom. Odlazi na tvoj posao, jede tvoju hranu, spava u tvom krevetu. Izbacuje tvoje djubre i šeta tvog psa. Javlja se tvojoj majci na telefon, odlazi kod oca na grob. Pije tvoje lekove i smeje se tvojim smehom, lije tvoju suzu. Planira tvoje letovanje i ponekad napiše neku tvoju reč na neki list papira, koji zajedno izgubite ili na njega zaboravite. On tvom komšiji poželi dobro jutro i pita ga za zdravlje. Razmišlja o budućnosti tvoje dece, nadajući se promenama i najboljem. Vozi tvoj auto, isto kao i ti, nervozno i ponekad prebrzo. Psuje i prećuti. Čita isto tako letimično, kao i ti, rasejan je, vraća se na pročitano i po nekoliko puta, ne bi li razemeo. Dodiruje tvoju ženu, po bokovima, po ramenima, po glavi i grudima. Uglavnom je usamljen u svojim mislima, nadanjima i željama. Zašto je on tvoj Samojed i kada je to počeo da biva?
Samojed, kada i zašto?
Tvoj je i tebi pripada. Ako pomisliš da samo ti imaš samojeda, prevario si se. Svako ga ima, ali sa jednom razlikom. Nije ga svako svestan, niti je dovoljno kognitivno sposoban da ga uoči i u njemu prepozna pretnju. Taj neko, vidi i dalje u odrazu ogledala samoga sebe, ne udubljujući se puno u ono što vidi. Možda je to i njegova blagoslov, biti nedostupan samojedu je veliko bogatstvo, doduše kao duhovna nemoć, ali ipak luda sreća. Samojed je tvoj, rekli smo da je uvek bio sa tobom i uz tebe, unutar tebe. Kao tvoj san na javi i obrnuto, java u snu. Tvoje vezivno tkivo sećanja i osećanja. Tvoja prošlost, kao splet iskustava, pletenica milion vlasi proživljenih ljudi i prostora, on je tvoja trenutnost, ono što sada udahneš i izdahneš, tvoj puls i impuls, tvoj strah. Budućnost još nije, isuviše je apstraktna, nedefinisana i nedokazana. Još nije iskapan taj otrov, ali je svakako u planu. Samojed planira tvoju bol u budućnosti, želi da ti oduzme prava da prirodnim zakonima usvojiš svoja dela i postojanje, da ih proživiš u miru. Kada je samojed preuzeo kontrolu je ključno pitanje, a ujedno daje odgovor i na pitanje, zašto je prisvojio? Onoga momenta kada si smrtno zgrešio i pokušao da zgrabiš kontrolu u svoje ruke. Vladati sobom je što se samojeda tiče neoprostivo. Biti svoj gospodar je za njega neoprostiva uvreda. Od tad postaje opsesivno zao, prema tebi, prema sebi. Nije mu žao tebe, on je svakako na oltaru gde se okultna radnja upražnjava.
I šta sada?
Postao si sam sebi surogat. Da, sve je tu, kao i pre, samo te kontroliše samojed, tvoga ja on. Izmenio te, promenio formulu za uspeh i borbu i pobedu, koju god da si izabrao. To nasilničko zajedništvo je usamljenije od samoće kao opšteg pojma. Postao si neko koga ni sam ne prepoznaješ, čak i da pružiš ruku, da se upoznaš, teško da ćeš je dobiti zauzvrat, u pozdrav. Hodaš, a strah i očaj šušte u ritmu tvog hoda. Tu su negde u slepoočnicama, blizu školjke, koja se po morskom dnu nije valjala, niti biser stvarala. Naprotiv. Tvoji sokovi se kreću od ušća prema izvoru i sudaraju se u toku tih suludih talasa. Toliko si obuzet samojedom, da ni pitanja samom sebi ne možeš da dovršiš. Iako su preispitivanja zdrava, nisi za njih sposoban, već uporno ponavljaš pitanja. Gde sam pogrešio, kada? Zar je moj greh najveći i zaslužuje beskrajnu kaznu? Samojed je sve snažniji i okrutniji. Grize tvoju kožu, čupa tvoje ligamente, kao stega grčevito uteže tvoje nerve, podliva se kao otrov pod tvoj krhki imunitet, želeći da vas uništi obojicu. Iako je suština da suština ne postoji, istina je, da istine nema, samo podaci, ova činjenica da je Samojed lice i naličje samodestrukcije u koju želi i tebe da uvuče je jedino što ti može pomoći da se iz njegovih kandži izvučeš. One su oštre, zakrivljene i prepune komada tvoga mesa, zatrovane, septične i navikle da nose grabež koja se ne brani, već prepušta letu kroz vazduh, do gnezda gde će biti očerupana do kosti.
Gde si prokletniče?
Gde si sakrio bedniče? Gde si to ušuškan u veleizdaju postao ja? Zar zaista misliš da ne mogu protiv sebe, istog onog kojem sam lično napravio? Da, bojim te se, svega što si učinio u moje ime, svega što ćeš još učiniti mojim bićem, meni, drugima. Priznajem te, lični si mi neprijatelj, protivnik, tudjinac kojeg tako dobro poznajem. Povredjuješ me, udariš i sakriješ se u moju raspuklu maštu, ambiciju i ideju. Kada bih mogao da te iskijam ili iskašljem, da se posečem, da otekneš, da se izliješ? Da te otrujem, povratim, zaboravim, otkujem od sebe, kao zardjali ekser. Ili bar da te slažem, da se smiriš, utihneš, da tutnjava prestane, damar neprestani. Kada bih mogao da se pomolim, da te molitvom izgnam iz duše i tela? Kako te pobediti na tvom terenu, pred publikom koje nema, jer je bitka neistorijska, lična i u potaji? Imam li vremena, imam li strategiju, saborca? Ili imam samo tebe, uvek na mom mestu, tamo gde jesam? Da li si i tamo gde nisam?
Zamka
Kakvo bi to olakšanje bilo nemati te, možda nemati nas? Postoji li zamka koja bi te uklještila, makar i mene onesposobila? Postoji li način razdvojiti nas, razbiti tu ljusku kojom smo učaureni i utamničeni i u kojoj se kuvamo, menjajući agregatno stanje duše? Dugo sam razmišljao. Pratio sebe izbliza i na distanci, dok si u meni najaktivniji, dok rovariš mojom zemljom koju jedino imam u vlasništvu. Ti buseni, neki preorani, neki zatravljeni su sve što imam, zajedno sa ljudima koji po tim grudama i travnjacima trče i bezbrižno koračaju. Da li je ozdravljenje moguće i kako do njega doći? Mora li se razmišljati o posledicama ili pohrliti u oslobodjenje od te zavisnosti od strahovlade u nama? Očigledno je da postoje dva izbora. Oba su izuzetno teška i složena. Biti slab ili biti jak, biti sam ili biti sluga Samojeda? Koliko je snage potrebno i ima li ta snaga praktičnu primenu ili je samo metafizička tvorevina? Daju li snagu, odnosno prave li zamku, ljudi, znanje, psihička stabilnost, umeće da oprostiš sebi ponajviše? Tvori li snagu ljubav, milost, savet ili je dovoljno u uzvišenoj lovačkoj čeki, biti strpljiv i sačekati gada na nišan? Da li je zamka davno zaboravljeni zagrljaj sa voljenim bićem, dobročinstvo, empatija, pogled u oči i traženje pomoći? Da li zamka učestvovanje u životu, posvećeno i podvižnički? Bilo da je zamka oštrih čeličnih zuba, mreža koja se uplete oko volje i nade, omča koja onesposobi, mora se instalirati u pokušaju da se Samojed odvoji od vlasnika. Da se odstrani iz njegove prirode, šume i boravišta. Zamka može biti strpljenje ili otvorena konfrontacija, može biti i osmeh deteta. Dovoljno je zamkom osuditi Samojeda na doživotnu robiju, iako je besmrtan. Ali kaznu mora služiti napolju, izvan tebe. U protivnom…
Serbian
English
French
German
Italian
Spanish